Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.

 Ovo je intervju koji je danas (12.4.2014.) izašao u "Našim novinama", pod naslovom "Nisam i neću preći u NDS".

10258999_10202777391088836_838566398735024339_o.jpg

Iako u mnogi očekivali, prilikom raskola u DS-u niste otišli kod Tadića, već ste ostali u DS-u. Čijoj ste ideji naklonjeniji sada, ostajete li uz Dragan Đilasa?

Nisam prešao u NDS, niti planiram. A što se ideja tiče, stvar

Matursko veče mi je izazivalo odbojnost. Nije se uklapalo u moj životni stav. Nije ni u moj stil, u farmerke sa zakrpama (Po ugledu na one Neil Youngove sa omota ploče After the Gold Rush). O tome sam imao dijalog sa Borisom u Dobračinoj uluci. Hodali smo uzbrdo i ja sam formulisao svoju ideju obogaćujući je u hodu mislima o socijalnoj pravdi i tvrdeći da tu proslavu treba bojkotovati jer «ne mogu svi učenici da sebi priušte matursko odelo». On se slagao sa mnom, ali je tvrdio da bi to ipak bila šteta propustiti.

Pre par dana, novine su objavile vest: "DS traži da se definiše ko je opozicija u Srbiji." To je na temu razgovora, pregovora i natezanja oko objedinjavanja opozicije. Neki bi da se udruže, drugi da se okupe, treći da se ujedine. Zanimljivost, s tim u vezi, jeste da je Vojislav Koštunica, u decembru 2002, u drugom krugu predsedničkih izbora protiv Šešelja, imao izbornu konvenciju koja se zvala «Okupljanje za Srbiju».

Basara, razmišljajući o razlozima koji su glumce Ateljea 212 nagnali na pobunu pritiv upravnika, kaže u Danasu: «Ono jeste, fakat, Kokan je poprilično impulsivan i, da kažemo, nediplomatičan, ama čovek nije ambasador nego reditelj i - dok se drugačije ne naredi - direktor pozorišta. Kad je onomad zaseo u vrelu fotelju Ateljea 212, Mladenoviću je pala na um jeretička misao da bi umetnici trebalo i da rade, a ne da dokoni sede u bifeu i da primaju platu. Pošteno, reklo bi se. Možda i jeste, ali se to umetničkim dušama nije svidelo.

Stajao sam na uglu Dobračine i Cara Dušana, veče je bilo umereno sveže i suvo, tramvaj broj 2 klatio se ka Zoološkom vrtu, svetla u Prvoj beogradskoj bila su delimično pogašena, jedan pas je stajao kod semafora i gledao u mene, a ja sam stajao i gledao u psa.

Čini mi se da se nalazimo u fazi demokratskog razvoja naše zemlje koja se odlikuje pojavama vezanim za delovanje političkih stranaka takvog kvaliteta da stvar ide ka opasnom obesmišljavanju same ideje demokratskog, tj.građanskog društva koje mnogi, pogrešno, nazivaju civilnim.

Ovih je dana predsednik Nikolić u nekoliko navrata obznanio da intenzivno radi na svojoj novoj platformi za rešavanje kosovskog problema i da taj tekst predstavlja njegov predlog "konačnog rešenja". Po tvrdnji predsednika, mi se nalazimo na ivici i "svako naše sledeće popuštanje moglo bi da znači da smo se prećutno sa mnogo čime saglasili". On nagoveštava i da će o svom predlogu prvo razgovarati s premijerom i Vladom.

Inicijativa mandatara nove Vlade za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću 2018, na petnaestu godišnjicu atentata, izazvala je, sasvim očekivano, salvu reakcija i oprećnih mišljenja. Samo nekoliko sati pošto je Vučić lansirao svoju ideju, videlo se da će reakcije biti slične onima u slučaju Pekićevog spomenika, samo još burnije.