Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.

U sredu uvece 23. jula godine 2008. igrali su prijateljsku utakmicu na stadionu u Humskoj, beogradski Partizan, moj Partizan, i sedmostruki uzastopni prvak Francuske, Olimpik iz Liona.
Utakmica je trebala da posluzi visestruko. Prvo, kao poslednja i vrlo jaka provera pred pocetak nove sezone, narocito takmicenja u Ligi Sampiona. Zatim, kao prilika da se preda pehar prvaku (ne znam zasto ovo ne moze kod nas na poslednjoj utakmici lige, kao u svim ostalim zemljama), i na kraju kao prilika da se predstavi novi/stari tim za sezonu 2008/09 sa sve novim i starim strancima, jer je

... a ni bilo kog drugog...

Eh, Branimire, Branimire, sta si bezveze prck'o, a sad cutis ko zalivena riba. Slusali smo te kad su "u nas" obe strane ulice bile suncane, i sad mi je malo mucno gledati kako matori ljudi od 4, 5, i 6 banki lamentiraju nad tvojim (ne)povratkom, a isto tako i kad gledam tebe kako sedis u Holandiji i teras mak na konac, misleci da ako se vec onaj prvi nije pojavio dvehiljadite,

ili "If music could talk"...

"Oh, mama, mama, look there
your children are playing in that street again.
Don't you know what happened down there?
A youth of fourteen got shot down there..."

Dvadeset drugog decembra dve hiljade druge godine dosao sam kao i obicno na posao. Raspolozenje praznicno, tri dana do krismesa, svi malo rade, malo jedu Quality Street i ostale sezonske kalorijske

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Bio sam obecao u jednom komentaru u jednom od mojih prethodnih blogova da cu se setiti da 4. novembra 2011. obelezim 20 godina od izlaska jednog od najznacajnijih albuma dvadesetog veka.

Naravno, potpuno sam bio zaboravio na to, ali ipak nisam bio zaboravio potpuno posto sam se evo setio, a posto takodje nikad ne zaboravim da ispunim obecanja (kad ih se setim) evo danas, 8. novembra, stavljam u etar ovaj mali tekstic da podsetimo one koji za ovo vec znaju, a i da mladji narastaj (hteo - ne hteo) nesto nauci...

Nije problem sto nije odrzana parada ponosa. Nije problem sto su prebili francuze i australijanca u sred bela dana u centru grada. Nije problem sto je upucan neki englez pre desetak dana na nekom splavu. Nije problem sto je drzava nesposobna, slaba, mlitava, korumpirana, rusofilska, nazadna, sto tlaci i mrzi svoje gradjane. Nije problem sto cak i takva drzava ima policijsku mrezu gde nista ne moze da prodje bez njenog znanja i/ili "amina". Nije problem sto smo mi letargicni (cast izuzecima), sto se akamo po inostranstvu, a Srbija nas ne ostavlja na miru nigde od Aljaske do Novog Zelanda. Nije

... osim svog genija...

Rece jednom jedan irski pisac i pesnik, a usput promrmlja i jos ponesto...

...ili Songs That Saved Your Life Part 1....

Odavno nemam neku inspiraciju za blog. Posle leta, odmora, krenulo se u jesenju rutinu. Na ostrvu drma "kreditna kriza", berza pada, ali o tome stvarno nemam neku zelju da bilo sta stavim na papir.

Ali juce, tokom redovnog vecernjeg trcanja, na iPod-u u shuffle modu (160GB, skoro 27,000 pesama tako da sanse nisu bas velike), krene jedna pesma koju dugo nisam slusao, sa albuma koji odavno nisam pustio, a koji mi je, maltene, bio "sound of the times", tamo negde u Beogradu, 1995-96.

Zenski glas, pomalo egzotican, kristalan,

Eto, posle tacno 20 godina, ponovo se nadjoh na hrvatskom primorju. Vise sticajem raznoraznih okolnosti nego sto sam imao zelju da ciljano idem tamo, ali tako je ispalo "najzgodnije" za ovogodisnju morsku avanturu.

I, kako je bilo? Pa, nije bilo lose, ali nije bilo nista "wow". Staro, klasicno SFRJ iskustvo sa mora, plus autoputevi bez kojih se danas verovatno niko ne bi uputio podno