Београд, данас ујутро, у просторијама интернет провајдера који рекламира себе као „озбиљну везу":

- Добар дан.
- Добар дан.
- Имам проблем. Заборавио сам шифру свог личног, а мање коришћеног мејл налога. Послао сам три мејла Вашем супорту, али не одговарају.
- Хм. А који је налог?

ОСВЕТА

     „Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу.

     Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).

     Пред нама је црно-бела фотографија: насмејана и лепа девојка на њој зове се Хилда Дајч. Препланула је од сунца, тако се чини, јер оно просијава кроз длачице на њеним подлактицама. Обучена је с укусом, прикладно за лето и вожњу на палуби брода, и има диван, питом и драг осмех. Допада ми се, и чини ми се да бих с њом имао шта да причам, и с њом из њене младости и сјаја, и доцније, кад сазри или остари. Она и ја се нисмо могли срести: убијена је у Београду пре 75 година у камиону-душегупки. Тај камион био је допремљен у Београд за коначну ликвидацију Јевреја. Одвозио је логораше са Сајмишта на пресељење, наводно, у неки лепши и комфорнији логор, а у ствари на кратку вожњу до Јајинаца. Током ње би издувни гасови из мотора погушили путнике смештене у херметички затворени товарни простор. Није забележен тачан датум Хилдине смрти. Вероватно је угушена међу последњима, крајем априла или почетком маја, јер је била болничарка, и зато потребна концентрационом логору. Ту су сада, на његовом месту, некакви шибљаци и рушевне зграде, и једино висока централна кулa наговештава лепоту некадашњих здања. Пре Другог светског рата око ње био је низ павиљона, и они, заједно са кулом, чинили су прелеп сајамски комплекс, у ком су се одржавале изложбе, концерти, представљала кола, авиони, нова техничка достигнућа. Доласком Немаца београдски сајам, удаљен 300 метара од језгра града, преуређен је у концентрациони логор за Јевреје.

      На сто метара преко пута Скупштине налази се велики подземни паркинг.

     Читаве послератне генерације комунистичке Југославијe политичарa Косту Куманудија знају по типској белешци: Кумануди Коста, министар у владама Краљевине Југославије. Функционер Југословенске националне странке (ЈНС). Као сарадник окупатора и четничког покрета осуђен на временску казну.*1 

човек кога смо сви волели.

Био је ерудита, свезнадар, полихистор, шмекер, зајебант и пријатељ. Волећамо га и сећати се.