О Тарковском.
Дуго ми је требало.
А нема никакве тајне. Сталкер је о пијанству. Бити у Зони је бити пијан. Очајно пијан.
Укратко, нашла се тројица у кафани, па су уз пиће мудровали, падали са столица, устајали, рецитовали, поново мудровали, ... на путу у средиште Зоне, где се и најдубље, најскривеније жеље, оне рођене из патње, откривају и остварују.
* * *
Један, занимање Професор, не одвећ признат и познат, се опија да би смогао довољно храбрости да се јави шефу и да му нану нанину. Ако тај план успе, следећи корак ка спасењу света је активирање атомске бомбе коју, за сваки случај, вуче са собом у ранцу.
Други, занимање Писац, успешан, готово славан, се опија да би одагнао мисли да је ипак, у суштини, само просечан. Каже да човек пише зато што страда, зато што сумња. Из истог разлога човек и пије.
Трећи, занимање Сталкер, нешто као водич кроз Зону, боем у најам, церемонијал мајстор, свештеник Зоне и њен проповедник, чувар ватре, који се опија јер је само у Зони срећан, слободан, свој, дакле опија се из уверења.
* * *
Заиста, о чему може бити филм у којем се у уводном кадру отвара кафана, а у последњем лете чаше са стола?
И сам Сталкер каже за Зону да је то место у којем нико не може ићи правом линијом. И да је то место које прима оне који су изгубили сву наду -- не добре или лоше, већ несрећнике.
* * *
На самом почетку, после кадра отварања кафане, чује се воз, Марсељеза, Сталкер се буди и искрада из куће, али се утом пробуди и његова жена, која покушава да га спречи да оде у кафану, чује се воз, Танхојзер, а кад се Сталкер ипак отме и оде, жена се охрабри па га нагрди иза леђа и каже да га је Бог проклео и зато му је дете такво.
На путу ка кафани Сталкер среће Писца, који је већ пијан. Нисам пијан, брани се он (први озбиљан знак -- одрицање проблема), само сам попио једно пиће, па пола земље то ради, а друга половина се опија, чак и жене и деца (други озбиљан знак -- доказивање да има и горих). Сталкер се постара да се отарасе фрајле у бунди која се ту створила с Писцем, није она за ту кафану и друштво, онда се нађу с Професором, па се мало возају около, џипом, тако поднапити, избегавају и нервирају жандаре, па код железничке (јако запуштено место) краду неку моторну дресину и на њој се ћутке љуљају док потпуно не утону у Зону. Стигли смо кући, тако је лепо, каже Сталкер.
Четвртина филма, четрдесет минута, али су коначно узоњени.
Сталкер прославља ваљањем у трави, али се жали да не осећа мирис цвећа (олфакторни поремећаји су добро позната последица алкохолизма).
Из ничега направе свађу, пијана посла, да ли да иду овим путем или оним, да ли је преко прече, а около ближе, те Стаклер просипа пиће Писцу, коме се причињавају гласови (озбиљан знак, дабоме).
Професор губи ранац са сендвичима и атомском бомбом, а затим се и сам изгуби у потрази за ранцем. Сталкер и Писац одлуче да га оставе својој судбини и ипак продуже одважно напред, иако им је вода, архинепријатељ, чак до колена, све док се не испостави да се врте у круг и не нађу се пред Професором који спокојно седи уз свој ранац и једе сендвич. Сталкер се чуди како су преживели (ех, како, па пијане и Бог чува).
Ту, ниоткуда, долази до уобичајене свађе Писац/Друштвењак насупрот Професора/Научника, твој рад је само за плочице у јавном клозету, ма немој, у твом раду нема ничег узвишеног, само да се ради мање, а једе више, е, не, него ћеш ти да ме учиш смислу живота, док још увек има гладних на свету, ... пијанка к'о пијанка, а пијанке, казано је у Књизи Даниловој, не завршавају добро -- МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИН.
Пола филма, осамдесет минута, али су се коначно толико урољали да су, ко је где упао у блато, заспали.
Сталкер пролази кроз јако добар делиријум, пас неки, вода нека, и у води шприцеви, металне чиније, огледала, стаклене кугле с рибицама, кутлаче, новчићи, иконе, лимене кутијице, зарђало оружје, зупчаници, федери, листови из календара, жице, флаше, муљ, свуда муљ, и рука његова, и он сам, и пас, и све се лелуја, као кроз воду, као у пијанству, ... неки други свет ... и друга, друга, друга, музика, вечна и непомична (као кадар Тарковског).
А кад се прене из оностраног и примети да су му се и оба следбеника пробудила, говори им о смислу музике -- како то она може, и поред своје механичке природе и одсуства асоцијација, прожети саму људску душу, и коме то треба и зашто.
Продужавају кроз неки ходник, срча до колена (види се да је Сталкер туда често пролазио), Писац иде први, посрће, пада, устаје, иде даље, и кад му све то досади вади пиштољ, пијано па лудо, хоће да се бије с неким, срећом нема с ким, ... Сталкер пита Професора, надам се да немаш нешто такво као пиштољ, а Професор, накресани лажов, 'ладно каже да нема.
Писац поново упада у неко блато и користи прилику да објави да му је доста и читалаца, новинара, критичара, и жена, сви су му се попели на вр' и само траже још, душу му траже, а и душу и џигерицу су му већ појели, а и писање је као цеђење хемороида, прљава и болна ствар. Сталкер на то каже да је Писац имао срећу да је преживео пад (кхм, кхм, пијане и Бог чува) и почиње да рецитује нешто у стилу "али то није довољно, али то није довољно, ..." (ово је можда нека руска верзија онога "да је море вино, а реке ракија", нисам добро разумео, осим да је свега мало).
(Док су улазили у Зону, на дресини, уз буку мотора, ћутали су и гледали, леђима окренути један другом, свако у своју страну, у мислима само са својом муком, а сад, у Зони, иако говоре један другом, као да се и даље не чују, као да и даље гледају свако у своју страну, отресају се само свог пијаног јада, а осталима како буде.)
Професор коначно смогне храбрости да назове шефа и саопшти му да га се не боји. После тога се толико окуражи да се накурчи на цео свет, на све те неостварене императоре, велике инквизиторе и фирере, самозване доброчинитеље људског рода, све који желе да мењају свет и све те њихове војне пучеве, мафијаше у влади, ласере и супер-бактерије, ... а и Писац не заостаје, ставља круну од трња на главу, Исусе Боже, иде около и обзнањује "НЕ опраштам!" -- журка је на висини.
Утом стижу на праг средишта Зоне, и застају пред просторијом у којој се испољава свачија суштина -- in vino veritas.
Три четвртине, сто двадесет минута, Свети Грал је коначно на дохват, треба само пружити руку и отпити гутљај.
Професор вади бомбу с намером да дигне Зону у ваздух, стављајући себи на плећа терет доброчинства којим ће спасити свет од самозваних доброчинитеља. План је једноставан, Просторија Жеља се не може злоупотребити ако је не буде.
И ако су све досадашње свађе биле бесмислене чарке и надгорњавања пијаних очајника, овај пут су се коначно потукли око нечег конкретног, дај бомбу мени, не, дај је мени (двадесет килотона није за бацање) ... ти си гњида, нисам, јесам, ти ћеш мени да се правиш важан, боли тебе и за свет и за људе, продајеш страх и наду, изиграваш Бога ... теби Просторија и не треба, теби требамо ми, наслађујеш се нашом муком ...
Нико не улази у Просторију. А како се и усудити? Просторија испуњава жеље, али не оне које мислите да имате и које гајите на јави, већ оне најдубље, непознате, пијане, оностране. Маштате о једној ствари, а добијете другу. Уђете са жељом за светском доминацијом -- изађете у чипканим гаћама и с рупицама у ушима, уђете са жељом за бесмртном уметничком славом -- изађете с огледалом и паклом цигарета, уђете за здравље свог детета -- изађете удовица, за спас брата својега -- изађете богати ...
Професор схвата да је таква Просторија једнако безопасна по свет и у рукама егоиста и у рукама алтруиста, пијаница или трезвењака, писаца или професора, уклетих или благословених ... демонтира бомбу, седе сва тројица, почиње да пада киша, напољу, унутра, и напољу и унутра, Професор одбацује делове бомбе у воду, чује се воз, Болеро, и већ се раздањује, у кафани су и даље, нису изгледа нигде ни мрднули одатле (уз пљуге и пиво, расправљали су многе ствари и кужили свијет), Сталкерова жена долази с дететом да га покупи.
Успе некако да га одведе кући и да га угура у кревет и онда нам исприча своју причу, како га воли, безумног, иако је знала шта је чека, није га ни њена мајка хтела, ни другарице, али она га воли, јер је и горка срећа боља од сивила.
Девојчица почиње да рецитује, ох, не, чак и жене и деца, чаше лете са стола, чује се воз, Ода Радости.
* * *
И најважније, пустите их да верују у себе. Нека буду беспомоћни као деца, јер слабост је велика, а снага ништавна. Када се човек роди, он је слаб и гибак -- када умире, он је јак и чврст. Док дрво расте, оно је меко и савитљиво -- а кад је суво и очврсло, оно умире. Чврстина и снага су сапутници смрти -- савитљивост и слабост су израз свежине бића.
Јер оно што је очврсло неће победити.
* * *
* * *
Откако погледате филм, погледајте и документарац из 1997, пет минута, о кући, киши и делиријуму.
***