Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и да камењем гађаш сваког пса који лаје на тебе, никад нећеш стићи на циљ, говорио је Достојевски. Ипак, ма колико човек био свестан чињенице да је заокупљеност оговарањима која га прате јалов посао, мало је међу нама оних који ће поред тих прича проћи и не трепнувши наставити даље.
Да сам Кинез, сумњам да би ми се поглед задржао на таквој вести, али, свакако би на наслову „Чекали српског Константина, а родио се Кинез!”. Или – како је пропао покушај владике нишког да свету представи новорођеног српског Константина Великог.
Да није било изненадног ватромета на руском небу, које је и визуелно и звучно многима личило на судњи дан, не бисмо ни знали колико стручњака за физику и астрономију живи у нашем окружењу. Сазнање да међу обичним светом има толико аспираната за звање мајстора за атмосферу и небеска тела, за мене је било право откровење.
Када сам једног пријатеља по слободи упитао да ли мисли да је сујетан, одговорио је потврдно и тиме ме веома изненадио. Јер, суједни људи ретко примећују ту своју слабост, а поготово су им непознате димензије њихове сујете. Осећање нелагодности правдају лошим намерама окружења, односно тежњама других да их на друштвеној лествици рангирају ниже него што заслужују. Непрепознавање сујете код других људи обично је оличено у коментрима како неко има незгодну нарав или је безразложно агресиван. Психолози кажу да у основи оваквих понашања заправо лежи сујета, односно потреба да се докаже сопствена виша вредност у односу на људе којима смо окружени.
Лажи које највише повређују нису оне које нам бивају саопштене, већ оне које нам се кажу ћутањем. До нас долазе у тренутку тишине која наступи када од саговорника очекујемо да изговори нешто што сматрамо важним, за шта смо сигурни да му није непознато. Задржавање истине не само да јесте врста лажи, него се може сматрати и много перфиднијим заобилажењем истине од оног изговореног.
У чињеницу да једна вест истовремено може бити пласирана на безброј начина и да свака њена верзија може код читалаца да изазове различите реакције, често и међусобно потпуно супротне, уверили смо се много пута. Када се тако нешто деси, обично је по среди намера аутора или његових послодаваца да расположење јавног мњења обликују у складу са неким интересом - тренутним или дугорочним, својим или интересних група којима припадају.
Да ли знате шта је заједничко селектору фудбалске репрезентације, музичком сараднику у радио станици и уреднику новина? Повезује их то што су готово сви који прате резултате њиховог рада убеђени да им посао и не иде баш од руке (ублажена верзија квалификације) и да су баш они као створени за те послове.
Свако ко воли фудбал одувек је знао како треба саставити национални тим; нема пасионираног љубитеља музике који није сигуран да би његов музички укус подигао слушаност радио станице до неслућених размера; међу површним читаоцима новина мало је коме јасно чему уопште служи уредник, када би они о'час посла саставили новине, а већина је у стању да их сама и напише.