ŽUTA OSA (9/24)

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

            - Nema žive duše… - nekontrolisano je izgovorio naglas, a onda kako bi pred samim sobom, opravdao što sa samim sobom priča, malo se obodrio – dobro je, sve je u redu, ništa se nije desilo, dobro je, čitav si, dobro je – dovršio je porciju samoobmane.

            Prošao je kroz poluautomatska vrata koja su se zatvorila za njim. U međuprostoru je bio mrkli mrak, iako je, koliko se seća, napolju trebalo da je dan, ali sve je moguće na ovakvom mestu, moguće je da se ne seća dobro, a moguće je i da je dan prošao ili da nikada nije ni počeo i da sve sanja, takvi detalji ne bi trebalo da zamaraju ljude. Međutim, kako je upao u to crnilo sipe, zagnjurio u soja sos, zagazio u melasu, osetio je da nije sam. Nije se čulo disanje, jer kad je čoveku pri svesti gde se nalazi, kloparanje točkova dominira skoro svakim audio pejzažom, ali se čulo da se neko preparirao rakijom. I ovaj međuprostor bi trebalo da je kao svaki drugi, pomislio je, neće biti problem da se izvučem odavde, pa ni naslepo.

            - Sedi malo sa mnom Milane, sedi tu gde si stao – reči su se pojavile u etru, kao i sveže čestice etanola koje su samo pojačale zasićenost vazduha prepoznatljivom aromom.

            - Ko je tamo? Kako znaš moje ime?

            - Sedi, opusti se. Osećam da si se uzrujao.

            U međuprostoru je bilo mračno kao u grobu.

            - Moj odgovor počinje kasno, čekao sam četrdeset dana, a prvih šest nedelja je najplodonosnije. Tetraedar Tuge, tako sam je nazvao, TT (kao Audi ili Fedor Tokarev 33 ili Timber-Tonov sindrom). Bilo šta od tri može odvesti u sigurnu ali i mučnu smrt, samo ako se koriste na pravi način. Intenzivna bol, naročito prouzrokovana smrću, sopstvenom, odaću ti tajnu, Milane. Mi smo… Pa znaš već.

Kao prva, isplivala je Prvi Maj u sećanje na sve pomrle šljakere. Kako neko može da bude protiv štrajkača koji štrajkuju samo za bolje uslove rada, niko ne pominje platu, nego dostojanstvo. Postoje određene osobe, možda su i uniformisane, u kojima se poezija rađa kao u inkubatoru. Pod infracrvenom lampom, reći ću ti, to su infracrvene majmunske guzice. Pileći mozgovi. Oni tvrde da je moja poezija samo buka, neartikulisani zvukovi koje jezik ne može da podrži. Neka im. Odakle mi potreba da beležim, pitaju se  i preziru me. Za tren pomislim da su možda u pravu, vratim se kroz istoriju, taj fingirani pakao, sretnem ovog onog, upucanog, obešenog, streljanog. Greše. Greše znam da greše, šta znam, osećam. Loše čitaju. Ispravno bi bilo reći da jednostavno ne razumeju. Ni slovo. Nedorasli.

Tetraedar Tuge pati od uobičajenih slabih mesta. Ima potencijal, kompletno ignoriše ambijent, ambijent realnosti, ovu kocku u koju smo strpani, smo se strpali, rezonuj kako ti volja, kad smo već kod toga kako je ti poimaš? Imaš li potrebu da u glavi konstruišeš neku drugu realnost ili makar obrise? Ne moraš da mi odgovoriš. TT-u nedostaje ONO nešto, svestan sam, nisam skrenuo, ne još uvek, ma šta govorili seboreični aparačici. To je gomila odlično promišljenih reči, vrlo dobro uvezanih u stihove, dobro uzidanih u strofe ali opet je nedovoljno kako to odjekuje, kako se pomešalo na kraju, fali humanosti.

*ispravno je bori se ili beži ali mozak guštera se smatra prevaziđenim konceptom te je stoga postalo sasvim legitimno da neko ko odluči da se ne bije (ili nije sposoban/opremljen za tuču) ima svako pravo da legne i da se prepusti, da ga bujica odnese, lav pojede, sredina ili kultura ili obe upropaste...