или
Раднички стогодишњи сан
Кривица Шарла Лубрија, једног цара и једног кнеза што ћемо да поцркамо до среде
Много је малих провинцијских фудбалских клубова који сањају своје снове - цирка сто година, десет, двадесет година горе/доле - али је само један мали, провинцијски и раднички клуб који је настао баш у срцу радничког покрета, инспирисан нараслом жељом радника Тополивнице за бољим друштвом, чији су играчи и управа стрељани и који је тек у својој сто првој години као крепки старац на ивици гол-шансе да једном и он освоји национални трофеј.
Први пут.
Пуно је разлога зашто није било прилике раније, превише је то ствари на које крагујевчани не могу да буду поносни али им овде, свакако, није право место а ни време.
Прецизности и истине ради, само још да додам, није баш сто једна година трајања Спортског клуба Раднички Крагујевац него дедведесет пет, а оних првих шест је то био Млади радник. Кажу записи да је име морало да се мења због ,,шестојануарске диктатуре'' и због сумњичавости да се радници који су клуб основали и у њему играли, баве субверзивним деловањем против власти, што, наравно, није било далеко од стварности.
Нећу дуго, само да појасним – раднички покрет је у Крагујевцу тог времена био веома јак и то је трајало још од последње четвртине деветнаестог века. Већ тада су удружени радници и радикали освајали власт на локалним изборима, а владајући либерали им поништавали, мењали правила на брзину и на кварно, заказивали гласање кад Тополивница ради да би радници апстинирали на гласању...( ко још није схватио да је политика била и остала мадам на лошем гласу нека се забрине ако га самог пуштају из куће ).Онда би кнез Милан послао војску и славље би се претворило у поприште са више мртвих и рањених!
У међувремену је као први клуб у Србији, 1903. године у Крагујевцу основана чика Дачина Шумадија - у једној учионици Војно-занатске школе Војно-техничког завода, где је, Данило Стојановић двадесет четворогодишњи грађевински инжењер и професор у школи, прозван чиком и Дачом а тек после двадесет година су радници удружени у независни раднички синдикат и - на самом извору задојени идејама Светозара Марковића и црвеног барјачета - основали поменути Млади радник као израз тежње да се ближе повежу са саборцима из других градова али са истом идејом водиљом. Игра, не године него века, је да је рођени Лаповац, Данило, студирао у немачком Митвајду и играо за пољску Вислу - заразивши се фудбалом - као стипендиста, памтите: Тополивнице - исте оне у чијем крилу је нарастала жеља радника да се обрачуна са буржоазијом, чији је на неки начин представник био управо наречени Стојановић.Другим речима, како би данас рекли: исти газда је финансирао и дубоку државу и њену опозицију.( Ако неком још није јасно да је политика...)
Могао сам, не кажем, да заволим плаво-бели дрес, него ме ћале, стицајем околности да су црвени били успешнији и пунили стадион у Вашаришту, прво одвео тамо, купио клакер и бело семе, показао ко је Жабарац а ко др Сава и ја сам се на пречац заљубио. А као што знамо: прва љубав нема заборава.
Још од септембра 1923. године кад је у кафани ,,Парк'' одржана оснивачка скупштина Спортског клуба Млади радник, изабрани управни и надзорни одбор од кројачких, обућарских, грађевинских, графичких и фотографских радника ( ваљда нисам неког изоставио, знам - било је и бравара ) и кад су Живорад Николић и Александар Ратковић - потоњи председник клуба приложили 300 динара које је донирао трговац и кафеџија Благоје Ратковић за ,,израду плана плаца и куће'' за горе наведени спортски клуб, постојала је тежња да се изгради место за лоптање. Већ 1935. године Раднички, помоћу добровољног рада и прилога чланова, поред садашње железничке станице, добио велелепни стадион. Најлепши објекат испод Саве и Дунава је имао покривену трибину за 1000 гледалаца и свлачионице које су биле права реткост за тадашње стандарде. Обрнуто, данас Крагујевац и ,,Раднички 1923',' који је формално-правни наследник оног из двадесетих и тридесетих прошлог века, једини у Супер лиги, а и шире, нема рефлекторе и ниједно место кровом покривено, на пример.
Али је на ивици гол-шансе, ма шта то, има пенал да први пут уђе у финале националног купа, где је знате већ - једна утакмица и округла лопта, а и фудбал је таква игра где побеђује онај који више жели и има хладнију главу, па да најзад испуни надања и хтења генерација и генерација једног малог провинцијског клуба насталог у срцу радничког покрета и због нарасле жеље радника Тополивнице да поред политичких почну да остварују и ногометне - пошто се играју ногом, је л - победе због којих су, само кажем, почели и да носе те чувене црвене качкете, још пре рата, како кући тако и на гостовања. Толико су их носили да је управа Војно-техничког завода наредила да се сви пронађу и конфискују.
Иначе, ако неко није знао - први управник Тополивнице је био Шарл Лубри.
Зато је он крив за све ово.
И кнез Александар који се залагао за њега.
Па и цар Наполеон III који је одобрио да Лубри дође.
Нисмо криви ми, црвени ђаволи
Они су криви што ћемо да поцркамо до среде.
Од лептирића у стомаку.
*Текст писан недељу дана уочи историјског полуфинала фудбалског купа Србије