with the Extremely Inefficient Weapon

Napominjem da ovo nije onaj traženi blog o pravu. To drugi put i na tenane. Iako ću se i ovde dotaći pitanja principa prava i koječega što čini suštinu tog bićenapisanog bloga.

Dakle, prvo činjenice:

Ako neko može da vam podigne raspoloženje po ovakvom danu, onda je to Samanta. Ovaj dan nije mnogo obećavao, nerviranje od ranog jutra. Prvo čekanje po bankama i traženja rupe u zakonu "kako uplatiti devize na tuđ račun u inostranstvu". Onda sledi akcija "kako kopirati dvd koji ima grešku u fajlu". A onda vas uhvati najveća oluja u poslednjih godinu dana na semaforu, bez kišobrana.

OVO NIJE POLITIČKI BLOG! (Ni alegorija, basna,metonimija, parabola, antiteza...)

-----

Moja prijateljica upravo vodi borbu sa institucijama i organizacijama u korist svog dementnog oca. O tome ću posle.

1.

Ne računajući šale i pošalice tipa doživelasamdevedesetuizdravasamdakucnemudrvo KUC-KUC Ko je?,  demenciju (senilnost, izlapelost, išćućalost, podetinjelost, senilna demencija...) sam pobliže upoznao kada je obolela najstarija sestra moje majke. Tačnije, kada je bolest već itekako uzela maha.

Prošle nedelje me je Vlasta92 na njenom postu ... Anybody? priupitala "Koji je najbolji filmski poljubac svih vremena" što me me navelo na razmišljanje. Drugi deo njenog pitanja je bio "Da li se neki od njih izistinski ljube ili čekaju da se venčaju?". Odgovor na ovo drugo pitanje drugom prilikom. Treba samo reći da kod nekih ljubljenje na filmu preraste i ljubljenje u privatnom životu. Najbolji primer su Anđelina Džoli i Bred Pit. Upoznali se na snimanju filma "Mr. and Mrs Smith".

Da se mi vratimo temi. Šta je to što filmski poljubac načini besmrtnim? Da li je to strast, okolnosti, dijalog, neočekivanost, neobičnost, erotičnost...? Skoro da ne postoji film bez bar jednog poljupca. A i kakav bi to film bio bez poljupca? Onog trenutka kada je izmišljena filmska kamera i traka, filmadžije su želele da zabeleže baš najintimnije trenutke. Pre "Ulaska voza u stanicu", prvo su zabeleženi poljupci a bogami i nešto malo eksplicitnije scene. Nisu naše bake i deke bili baš toliko puritanci koliko se to nama danas čini.

Malo preturajući po istoriji filma izdvojio sam tek neke poljupce koji će zbog svoje specifičnosti ostati upamćeni.

E zemljo Srbijo!  Hoćemo u Evropu a ne možemo da napravimo ni pristojnu bioskopsku salu. Evo na sajtu www.filmski.net čitam vest da se uskoro u Zadru otvara multipleks Cinestar (pored onoga u Zagrebu i Rijeci) koji će imati šest sala (skoro 1000 sedišta), "wall to wall" platna, Dolby Digital Ex i DTS, i 3D tehnologiju.

A šta mi imamo? Gomilu u bescenje rasprodatih sala "koznakome", par preuređenih štala, dve kongresne dvorane, nešto nazovi lažni mutipleks, i jedan jedini pristojan bioskop na Banovom brdu - Roda.

Odmah da kažem da tom čoveku koji drži Rodu treba podići spomenik. Bez obzira na to što živim u Višnjičkoj banji, meni nije teško da odem autobusom 23 na Banovo brdo da bih uživao u filmu. Pre toga besplatno rezervišem kartu, dođem malo ranije, popijem toplu čokoladu i odgledam film u više nego pristojnim uslovima.

Ne bih volela da se moj komentar o onome šta je Ana Radmilović napisala o filmu "Sestre" i problemu trgovine ljudima, u svom postu “Zašto naš ngo sektor ne može da se bavi žrtvama trafikinga” svede samo na objašnjenje “Zašto mnogi naši novinari ne umeju da pišu o trafikingu”. Pa ću se potruditi da kažem koju reč više.