Vaš san koliko god bio bizaran (kako kažete), izuzetno je zanimljiv.

Prizor uske neosvetljene uličice, otškrinutih drvenih vrata kroz koja dopire slaba

svetlost (u snu pretpostavljate petrolejki), zatvorene žaluzine, pišete, plave boje

iako to u snu zbog mraka ne možete da vidite ali znate(!), vi koji se krećete tom

uličicom ali sebe ne vidite, vi ste kamera koja snima prizor. Dižete pogled, u

uskom pravougaoniku

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Prije fudbalske utakmice Srbija - Francuska sa mnogih zvaničnih mesta poslati  su uzaludni apeli ili molbe da se ne zviždi Marseljezi.

Čak je i predsednik išao na stadion da aplaudira i da tako “zaguši” proklete zvižduke.

TV rediteljsko igranje mikrofonima nije uspelo da sakrije stvarnost i sramotu.

Više je bilo onih koji su zviždali nego aplaudera. Prisustvovala je i treća grupa – pristojni ljudi koji su u stavu mirno odslušali i pozdravili francuasku himnu, kako i dolikuje.

Bilo davno pa se “zaboravilo”, na tom istom stadionu se svojevremeno masovno veselilo zbog pogibije 3 hiljade ljudi u STC-u. Niko nije osudio takvo ponašanje, pa se sada pitamo otkud ovo iznenada, toga kod nas "nije" bilo...

Zviždanje bilo čijoj himni je vrijedjanje sopstvene zemlje i sopstvene himne!

Portugalac je božanstveno svirao solo na saksu, gitarista je zažmirio i otisnuo se daleko, fokusiran na svoje harmonije... U jednom momentu, visok i namrgođen tip popeo se na scenu, prošao je pokraj njega, čučnuo pored bubnjara i bratski ga zagrlio.

- Brate, prije sledeće stvari ima da pozdraviš sve prisutne članove našeg moto kluba i zamoliš ove ovdje ljude za minut ćutnje, red je da odamo počast svim nastradalim bajkerima.

- Hej, šefe, stvarno nije momenat, vjeruj mi, pola ljudi dole u publici je pijano; galamiće, zviždaće, uostalom to su uglavnom stranci, ne razumiju srpski uopšte, ti znaš da bih te ja ispoštovao u drugoj situaciji, da ste kojim slučajem vi organizatori, vjeruj mi, nije trenutak za...- pravdao se bubnjar.

Избори

Uslovljeni smo izgleda da poverujemo kako je srednja klasa odgovor na preku potrebu za stabilnošću i mobilnošću možda upravo najviše u ovim našim vremenima. Opet, drugi bi rekli da je srednje klase bilo oduvek, i da je pre nego mobilnost ili stabilnost mnogo više određuju zajedničke iluzije i zablude onih koji joj pripadaju, nasuprot izraženom pragmatizmu kako siromašnijih, tako i bogatijih društvenih slojeva.

Elem taman dođoh malo sebi od jučerašnje Golgote a novi udar jutros na moju neveštu demokratsku ličnost (jebiga jedva da sam u zapadnoj demokratiji proveo skromnih i ništavno kratkih 40 godina) iz ranog jutra ničim izazvano, zapljusnu gornji naslov B92 koji me je onako demokratski pozivao da svoje mišljenje izrazim Javno na trgu Respublikum.

Evo o čemu se radi:

TEMA DANA

ČINOVNIŠTVO

Skoro pola miliona službenika na državnim jaslama.

327.000.000.000 RSD pojedu plate činovnika

Šta

dakle nije pitanje prava kako nastaju drzave, secesija se ne regulise propisima.

 link.

Nema teksta, nema odgovora ... samo pitanje i linko:

17.-20.mart 2004.-POGROM Vračarac