Не пишем наручене текстове
Поручило ми да напишем нешто о свом опусу и блогерском искуству које ће се, из нехата и ничим изазвано, једног лепог дана претворити у збирку радова!
Како написати наручени текст? Како себе не доживети преозбиљно и избећи замке еготрипа?
- Али ја сам већ писао наручене текстове, кажем себи. Писао сам и по две приче дневно, паралелно.
- Да, само је разлика у томе што си сам себи наручивао и мучио се слатким мукама скрибоманским, одговара онај себи – мени.
Истине ради, као што ме нико није терао да отворим тај блог Б 92, као што сам се својом и само својом вољом регистровао и потпуно на своју руку контактирао блогерку Констрикторију молбом да објави моју причу, нико ме није приморавао да наставим и проведем године свакодневног дружења, свађања, љубави, вређања, па опет све то у круг...
То је, цењени публикуме, значи, тај интернет и она виртуелна стварност на коју су упозоравали сви добронамерни катастрофичари и простодушни теоретичари завере.
Дакле, прву причу ми је објавила горе поменута колегиница. Први коментари су били позитивни што ме није заварало јер се подразумева да ти искажу добродошлицу. Онда се нађе неки ,,спира'' који те назове пројектом уредништва и тројанским коњем и свашта још.
Да л' због мене ил' због моје колегинице, тада легенде блога, уредништво ми експресно даде ауторску опцију писања на свом профилу, па после текста о Драгиши Недовићу и ВИП статус. Ха, постао сам раван једној Јелици Грегановић или Дејану Тијагу Станковићу. Био сам већи од Кипа слободе. Живот ми се свео на то да оправдам поверење, да увек имам спремну идеју за нови текст. Дани и ноћи, непроспаване, грозничава помама за инспирацијом и реализацијом, воља да не разочарам оних стотинак који ме ставише у своје омиљене и ко зна колико стотина који ће да посете мој профил.Трудио сам се да будем прави аутор, да личим на писца. и да стално пишем.
За неке је то било губљење времена али мени је дошло као враћање смисла једном просечном и средње учмалом животу. Другим речима – криза средњих година је нашла начин да се амортизује.
Мораш да научиш да се понашаш и да искулираш или оде штитаста жлезда :(
Јер, ако немаш добру менталну конструкцију личности или ако си наиван до границе бола, постаћеш зависник, постаћеш зомби који хода и ни о чему другом не мисли осим о ономе шта је требало да напише и шта ће тек да напише у некој јаловој, бесмисленој, по правилу опскурној и свакако непотребној распави на блогу који је заправо био форум.
Ја сам се од тога бранио тако што сам решио да пишем, да пишем што боље и да се мени свиђа оно што пишем.Поред cвих бесмислених и непотребних коментаторских расправа, које нисам могао услед неискуства и наивности да избегнем, писао сам приче. И док сам се држао обећања датог самом себи да се држим подаље од политичких тема – све је било у реду. У то златно време другосрбијанштине на блогу, морао си да се држиш преовладавајућег мишљења или си проглашаван мање интелигентним ( ако имаш среће ), сељаком и безвредним живљења (увијено у обланде) у горем случају. Кад сам скренуо са правог пута кренуло је укидање ВИП статуса, па укидање ауторске опције, а било је и дана кад сам банован.На мртво.
Ко све то није схватао као разбибригу и провоцирао друге, бивао је испровоциран, нервозан и на крају би му извадили штитну, минимум :(
Обратите пажњу: на блог Б92 сам се учланио кад сам газио четрдесету.Хоћу да кажем да нисам био тако млад. Али онај осећај у стомаку док сам чекао прве коментаре на први текст...непроценљиво.То се мери само са секундама пред први пољубац или кад видиш супругу после порођаја.
Као што рекох, амбивалентан однос уредништва ми је развејао илузије и на неки начин ми учинио услугу. Научили су ме сви ти модератори, супермодови и остали цензори да нисам раван Јелици и Дејану, да се вратим на земљу и породици, онако, са обе ноге и опет више гледам фудбал него оне бесмислене и - не знам да ли већ споменух - беспотребне расправе доконих људи/робота међу којима има и озбиљних енергетских вампира.
За крај, али не мање важно, морам да откријем да сам при писању ових прича имао само два принципа – да текст напишем у једном даху и не мењам написано верујући у апсолутну инспирацију, као и да добром сматрам само ону причу при чијем писању сам се јежио.
Ово што сам одабрао сматрам добрим. А да ли ми се гардероба по кожи подизала због изузетног писања или због оног малиганског незаобилазног саучесника сваког уметничког дела - показаће време.
omega68