Gost autor: Srx
Niti po jednoj od predstavki usvojene definicije genocida, od strane g. Rafaela Lemkina.
"Lemkin coined genocide in 1943 or 1944 from two words: genos (Greek: [i]γένος[/i], 'family, clan, tribe, race, stock, kin') and -cide (Latin: -cīdium, 'killing'). The term was included in the 1944 research-work "Axis Rule in Occupied Europe"; wherein Lemkin documented mass-killings of ethnic groups deemed "untermenschen" by Nazi Germany. In particular, the concept of "genocide" was defined by Lemkin to refer to the vicious extermination campaign launched by Nazi Germany to wipe out Jews in the Holocaust."
"At the end of World War II, leaders and activists set out to build new institutions, like the United Nations, that could foster international cooperation and safeguard peace. They also worked to establish new international standards, laws, and treaties in the hope of preventing future crimes like those perpetrated by Nazi Germany. But before World War II ended, the Polish Jewish lawyer Raphael Lemkin had already been working for decades to make the world recognize mass murder as an international crime. The scale of atrocities in World War II gave Lemkin’s mission a new urgency."
"Lemkin was a university student in the 1920s when he learned about the coordinated massacres of Armenians during World War I (see reading, Genocide under the Cover of War in Chapter 3). He was horrified to find out that no international laws existed to prosecute the Ottoman leaders who had perpetrated these crimes. Lemkin asked, “Why was killing a million people a less serious crime than killing a single individual?”"
"In 1944, Lemkin made up a new word to describe these crimes: genocide. Lemkin defined genocide as “the destruction of a nation or an ethnic group.” He built the word, he said, “from the ancient Greek word genos (race, tribe) and the Latin cide (killing), thus corresponding in its formation to such words as tyrannicide, homicide, infanticide, etc.” He wrote, “Genocide is directed against the national group as an entity, and the actions involved are directed against individuals, not in their individual capacity, but as members of the national group.” This was an important element of the definition of genocide: people were killed or excluded not because of anything they did or said or thought but simply because they were members of a particular group. For Lemkin, genocide was an international crime—a threat to international peace and to humanity’s shared beliefs."
Да се вратимо на Сребреницу. Она је страшан чин. Само финале, егзекуција, равно је најбизарнијим деловима кафкијанске и поовске прозе ужаса и страве, посебно онако како је виђена кроз очи сведока Хашке оптужнице. У сваком иоле разумном и осећајном човеку помисао на учињено тамо изазив бол и сушту жалост. Сурово рационално говорећи, српска стратегија онеспособљавања муслиманске бојне моћи остаје у доменима закона масовног ратовања - примера ради, активни случајеви у којима се употребљавају сличне методе, од првих који упадају у поглед: турска дејствовања против Курда код себе у држави, и против припадника арапског вехабизма, јужније у суседној Сирији; украјинска у Донбасу или америчка и руска у Ираку, Украјини и Сирији. Господин Ефраим Зуроф, у интервјуу Danas-у наводи следећи аргумент:
"Ono što se dogodilo u Srebrenici nije genocid, a razlozi zašto se taj zločin naziva genocidom isključivo su politički, rekao je Efraim Zurof, izraelski istoričar američkog porekla, koji je prisustvovao juče održanoj sednici Komisije za uređenje Starog sajmišta.
„Kao da je reč o nekoj vrsti zavisti i ljubomore prema genocidu i Holokaustu, mnogi narodi pokušavaju da dokažu da se nad njima desio. Za razliku od Srebrenice, Staro sajmište, gde je stradalo na desetine hiljade nedužnih ljudi – jedno je od stratišta gde se desio genocid“, precizirao je Zurof.
Ovaj istaknuti istraživač nacističkih zločina i direktor „Simon Vizental” centra u Jerusalimu došao je u Beograd, što je dalo težinu nastojanjima grada da se Staro sajmište pretvori u Memorijalni kompleks i da se ideja stara decenijama konačno realizuje."
Деловање Музеја жртава геноцида у Београду
2021. смењено је коначно руководство, из Милошевићеве ере оснивања Музеја 1992. године, статично, тромо, рекао бих чак и старосовјетски методолошки обојено и једно крајње пасивно и неинвентивно. Одменила их је young blood академских представника различитих српских универзитетских средина, предвођена генерацијом професора, сада већ средовечних стручњака из дате области и многи међу њима са искуством специјализације у великим универзитетским срединама на Западу. У ревитализацији рада Музеја, и његовог усавршења на највиши могући ниво, по стандардима и угледу на сличне велике институције у свету: Yad Vashem, Jerusalem; Holocaust Memorial, Berlin; United States Holocaust Memorial Museum, Washington DC;
примећени су бројни недостаци и препреке у раду, навешћу само најбитније међу њима:
1) несавладивост старих пренаглашених схватања о опсегу страдања (нереална и недоказива инсистирања на 0.75-1.1М страдалих Срба у Геноциду 1941-95.), где су представници ове струје претежно из старих и конзервативнијих слојева популације из монолитних институција попут САНУ, СПЦ и Универзитета;
2) ароганција, позорност и ненаклоњеност, чак и сплеткарење страних дипломата у Београду;
3) отворена конфликтност и непријатељства са НВО-сектором, углавном око расподеле глобалних финансијских средстава намењених истраживањима ове врсте, која све чешће бивају преусмеравана на званичне институције образовања и културе уместо на НВО-сектор, услед општеприсутне корупције у том простору;
4) сукоб са елементима у влади базираним углавном на ставци 1;
5) сукоб са мањинским елементима у друштву базираним на неповерењу и суревњивости;
6) сукоб са елементима у влади базираним углавном на финансијским конфликтима интереса.
При свему наведеном, само постојање патолошке тенденције у нашем друштву да се било шта, што се догодило у Холокаусту, и Геноциду над Словенима, Ромима и антифашистима 1941-45. третира на било који као једнако или еквивалентно било чему што се дешава у наше време, може се једино тескобно разумети као интелектуална и морална ретардација интелигенције и савести, или као тек припроста борба за последњи грант.