- Derane, vidiš, ovaj krompir mora da izdrži do narednog. Zato
odvajamo nezdrave, posečene, klijave da ne bi zagadili ostale. Ne bi
on dospeo da ga ne pospemo ovim praškom, i to moraš ovako k'o pepeo s
cigarete, i on u gajbicama ušuškan novinama biće zdrav, lep i dogodine možeš praviti dobar pire, pomfrit, mo''š ga peći u gaćama. A, za paprikaš!?
   Ovu priču slušam već 30 godina. Ove godine nešto ranije, jer je i
krompir poranio. Što nije baš dobro, ali šta je tu je. Starac obično
kupi, kao kupimo zajedno, desetak džakova, cirka 300-350 kilograma,
može četa vojske da se nahrani zimi, a ne nas osmoro. Ne sme da
zafali, "kuća ne sme biti bez krompira, leba i masti, odnosno
ulja... "
 

   Kiša zna da natera čovek da se uvuče u sebe. Dok nemilosrdno pada, pokazujući svoje moći i potrebu za padanjem, sa njom pada i čovek ili se rastapa iznutra ne dozvoljavajući da negde probije, prokapa. Pad može da znači i podizanje. Kiša zna da izazove setnost, ali i radost, zna da pomeša  jedno sa drugim, što bi moglo da se razume kao rastočenost trenutka. Da li je neophodno da se shvati zašto kiša pada baš onda kada nama ne odgovara, kada nam je stalo do sunca ili to priroda čini u dogovoru zaobilazeći čoveka. Kiša je uglavnom dobročiniteljska, nadoknađuje rezerve vode, pomaže rastinju da izdžiklja, da se održi ta namera, da se čovek održi, da ne bude usamljen. Apsurd!?

 Otkrivaju se tajne Deda Mraza.

 Crveno odelo, verovatno da bude uočljiviji na zimskoj belini; crveni obrazi, crven nos...dolazi nam sa hladnog Severnog pola...Naime, veruje se da odevanje u ovu atraktivnu boju povodom novogodišnjeg slavlja donosi sreću i uspeh tokom cele godine. Bela kosa i brada govore nam o starosti Deda Mraza i čistoti koju prenosi na najmlađe.

Deda ima još jednu lepoticu.

 Jovanu. (Anja joj je dala ime, mogla je da bude Iva-Marina).

Deda postaje sve više plačipička.

Dede bi trebalo zabraniti jer troše suze.

Stižu gosti...

 Deda  sluša Pejperse, Stinga , Dip parpl, Nirvanu...i oseća Jovanu. 

 Anja je odavno preplavila dedu.

Deda pije crno vino da utopli svoje dve lepotice.

Kažem, dede bi trebalo  zabraniti.....

   Sinoć sam visio na krovu zgrade. Taman u vreme zalaska sunca koje se skirvalo od mog pogleda iza krošnje obližnjeg drveta naraslog toliko da omete uživanje u neponovljivoj slici, ili da joj da veću draž. Vreme se komešalo, okolo je padala kiša, a preko krova nikako da kane, nije htelo da poremeti moj užitak. Krov je odlična prilika da se čovek osveži i provetri, oslušne šta komšije oko i u zgradi šapuću, jer sve se čuje.Oni toga nisu svesni, ne idu na krov, nemaju pojma šta propuštaju. 

 Гошћа : razmisljam

 -  Матори саможиви скот! – безгласно понавља у недоглед, док јој се чвор у дну стомака лепи за дијафрагму и не да јој да удахне тако преко потребан гутљај ваздуха .

 -  Матори саможиви скот! – док јој се срце из грла пење у десно ухо и тамо почиње гласно да пулсира као река понорница загрцнута стенама.

 -  Матори саможиви скот! – као мантра која не доноси олакшање већ је, напротив, сапиње у свој својој бруталности са којом јој кола по нервним завршецима натегнутим до пуцања.

   Nekada smo žena i ja sa dvoje dece išli na mora sa dve plate. Prvog primimo plate i drugog smo već na jadranskoj obali. Uživamo dvadesetak dana i deset provedemo kod njenih u Lici ispod Velebita. Lekari kažu da je to veoma zdravo.Vratimo se kući, čekaju dve nove plate, a ostane nešto i od „morskih“. Mi onda kažemo da je i to zdravo.

   Nisam video more dvadesetak godina, sem ovog Panonskog  po čijem dnu svakodnevno hodam. Odvikao sam i ne znam kako bih se osećao pri novom susretu. I na koje more da idem? To je izgleda najveći problem. Mrzi me da putujem. Opravdanje!?

 Gost autor: docsumann

 - Nikad nisam razumio tu dokonu filiozofsku zanimaciju kao što je gledanje u plafon tokom opuštenog ležanja na krevetu. Naročito ako je plafon neoštećen i sviježe okrečen. Ono, kad po njemu ima kojekakvih mrlja od vlage ili otpalog maltera - e, tu se već uz određenu dozu mašte i asocijativno-vizuelne nadogradnje može svašta uvidjeti. Ali to je opet više umjetnička nego filozofska akcija.

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

  Ne bih rekao ni za život zašto sam odlučio da pišem o ćutanju? Ne bi iz mene izvukli ni zarez, kamo li slovo, o tajanstvenosti misli nikako me ne pitajte, one su zaključane u najzabitije predele uma, u zaborav, pod katancima i lancima ne vredi im ni da pomisle da izađu.

  Mučim k’o zaliven, a znam mnogo toga. Začepio sam gubicu, presušio k’o izvor vode, nema izgleda da progovorim o bilo čemu, a ponajmanje o ćutanju.

  Ćutanje je zlato! Ono je u trezorima, oko vrata u nedrima, na prstima .. u malom prstu je ćutanje, u završecima nerava, na jagodicama. Krv da mi pustite iz njih ne bih progovorio, nem sam, pogubio sam sve reči kojima mogu da kažem ono o čemu ćutim.