Stefano Roberto Belizari nije samo italijanski pop muzičar, osnivač i vođa sastava Elio e le storie tese, već i pisac šaljivih i satiričnih kratkih priča. Iz njegove najuspešnije zbirke, Centimetropolitanske bajke, odabrala sam tri priče, po mom mišljenju, dopadljive.
Врабац у живом блату
Један врапчић, ловећи црва, упао је у живо блато. Учинило му се да је тамо спазио црва како се мигољи. Заправо је насео на оптичку варку: то што је издалека подсећало на црва било је тек парче жице које се мицало у блату, пошто се живо блато креће, баш као да је живо. Сироти врабац покушао је да се избави, али га је свирепо живо блато већ заробило и сваким покретом тонуо је све дубље. Увидевши да му нема спаса и да му је преостало тек неколико минута живота, помислио је: „Бар да себи дам мало одушка." Два-три пута је опсовао, али масно, издркао га је, завалио шлајмару. Потом га је блато прогутало, али, веома се изненадио што никако да умре. Понирао је све дубље у живо блато, а и даље је био жив. Помислио је: „Само што нисам умро, за тили час више ме неће бити." После неколико сати учинило му се да у даљини види неко светло. Лепећући крилима, на једвите јаде, кренуо је кроз живо блато, пут тог светла. Онда је угледао још једно светло, и још једно, па још једно... Укратко, пред очима му се указао прелеп град - град живог блата. Да, да, драги моји, сви мисле да је онима који упадну у живо блато одзвонило, а они заправо живе као бубрег у лоју!
Због тога се оданде никад не враћају.
Човек који не отпоздравља
Био једном један човек по имену Клаудио Форгети, изузетно отмен. Увек је био беспрекорно одевен, елегантно, али с мером, неупадљиво. Иако је био пребогат, као и препаметан, те је могао да купи и најскупљу и најраскошнију одећу, он то није чинио, будући да је имао стила. Стога би се они који су му одлазили у посету немало зачудили кад би приметили да им Клаудио на растанку не отпоздравља. „Довиђења, Форгети." Ништа. „Лаку ноћ, господине Форгети." Тајац. „Ћао, Клаудио." Мук. Почела су говоркања како је господин Форгети прави неотесанац, а неки су запретили да му више неће одлазити у посету јер се тако простачки понаша. Десило се, међутим, једнога дана да је на неком предавању о ишчезавању лепих манира у 21. веку, усред гробне тишине, Форгети прозборио: „Довиђења свима." Други пут се рано ујутро обрео у пекари и управо је наручивао врућу лепињу, кад је рекао: „Лаку ноћ и Вама." А једном је, вечерајући с пријатељима изненада изустио „Ћао", а потом наставио започети разговор. Тако је истина избила на видело: није тачно да Форгети не отпоздравља, отпоздравља он, али са задршком.
Бајка за лаку ноћ
Био једном један камион с приколицом који је сањао да постане богат и славан. Једнога дана је одлучио да се пријави за учешће у емисији „Они ће се прославити" за комбије. На аудицији је освојио највише бодова као певач, рецитатор, плесач и спикер... међутим, био је камион с приколицом, стога су му чланови жирија, сви до једног комбији, казали: „Свака ти част, али овде примамо само комбије." Сироти камион је изашао из студија, вукући за собом снуждену приколицу. Потом је покушао да се убаци у емисију „Покварени телефони" за аутобусе, где су показали веће разумевање, али га свеједно нису примили. Пријавио се и за квиз „Баштина" за камионете, и за емисију „Пријатељи" за камионе без приколице... УЗАЛУД.
Већ су му се и гуме биле издувале од разочарања, а картица за плаћање путарине била је на издисају, изгубио је био сваку наду, када су га спазила репортажна кола за емисију „Необичне љубави" за троточкаше... Покушао је да продре у репортажна кола како би прочитао видео поруку, али није успео, био је превелики... Превелики за поруку, али не и за љубав: његово упорно продирање узбудило је репортажна кола за емисију „Необичне љубави" и тако је отпочела љубавна прича која и дан данас траје.