Ово лето Европљанима није донело само температурни шок, већ и онај цивилизацијски, на који очигледно нису били припремљени. На стотине хиљада придошлих тамнопутих миграната и на милионе оних који су најавили свој скори долазак, на Западу се још увек гледа као на неку врсту тренутног привиђења, које ће, ваљда, минути после једне добро проспаване ноћи. То се, међутим, не дешава. Спавало се прилично дуго и још се дремка, али бољитка нема: са сваким отварањем очију, слика бива још мрачнија и потреснија.
Да су западним лидерима и стратезима геополитика, па и проста математика, слабе тачке, било је уочљиво још када су своје државе увели у авантуру асистенције америчкој армади у демонтирању друштвеног поретка на северу Африке и Блиском истоку. Политичке системе који, према мерилима западног света, можда јесу били дискутабилни, али који су народима тих земаља деценијама пре тога ипак доносили мир, па и економски напредак, Америка је уз асистенцију Европе сатанизовала и послала у прошлост. Као "колатерална штета" те акције, по већ виђеним сценаријима, горели су домови, фабрике, школе, болнице и при том убијани цивили. Крајњи резултат оваквог завођења демократије било је рађање тзв. Исламске државе која, осокољена, из дана у дан чини злодела и прети остатку света, уз уочљиву равнодушност западних извозника демократије.
Зашто? Зато што је некима од њих појава исламских милитаната у Ираку, Либији и Сирији у једном тренутку одговарала, као и свако ко је био против Садама, Гадафија и Асада. Када је дух из боце, зачет на тај начин, кренуо да излази и да се надвија не само над блискоисточним регионом, већ да прети потресима светских размера, међу његовим дотадашњим менторима је завладао тајац. Понека бомба бачена из америчких авиона по положајима милитаната Исламске државе недовољно је убедљив аргумент да је Вашингтону заиста стало да ова терористичка организација буде уништена. Европа се такође није много узбудила над новом глобалном невољом, а још мање учинила да она нестане. Наравно, ако под чињењем не рачунамо колекивни врисак и запрепашћење староконтиненталаца после сваког севања крвавог сечива џелата Џихади Џона и његове братије.
Изненађеност и запрепашћење су, за сада, готово једине реакције којима се на Западу овога лета дочекују плодови "Арапског пролећа", у виду масовне сеобе људи из унесрећених арапских држава. Оно што се приликом увођења бомбинг-демократије у ове земље превидело, сада се свом снагом навалило на врата европских протагониста северноафричке и блискоисточне авантуре. Јасне идеје шта учинити са невољницима, избеглим пред зулумом доскорашњег милитантног "чеда" Запада, још увек нема.
Игра добацивања овог "врућег кромпира" из руке у руку је увелико у току: једни би да пристигле мингранте што пре испрате до северног комшилука, други се у страху ограђују жицама, трећи граде карантине... За то време, пред турском капијом Европе се гомилају милиони нових људи забринутих лица, без дома и домовине, али са надом и решеношћу да им Европа то ускоро постане - пробуђена из свог полусна или не.