Данас је 100 година од славне Мојковачке битке, када је црногорска војска, њих 6500, зауставила надмоћну швапску омогућивши повлачење српској. Мојковачка битка била је кулминација одбране фронта од Вишеграда до Мојковца. Битка је добијена упркос малобројности и слабијем наоружању, а победа је извојевана храброшћу јунака који су грудима пробијали жичане ограде које је непријатељ постављао. Борбом прса-у-прса непријатељ је побеђен и заустављен.
Из
сведочења Василије Вукотић, ћерке сердара Јанка Вукотића
- Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...
А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена...