Често имамо прилику да чујемо да гласови дати странкама које не пређу цензус и тзв. „бели" листићи на неки волшебан начин „одлазе најјачој странци". Недавно је у емисији „Лични став" и Јово Бакић, иначе политиколог, потврдио да је такво тумачење тачно, додуше он је рекао да „иду у корист владајуће, односно најјаче листе", те да је то због - Д'онтовог система. Није само Јово, чуо сам то већ превише пута па сам решио да скапирам како тачно функционише тај фамозни систем.
Шта је Д'онтов систем?
Д'онтов систем је модел за расподелу освојених гласова међу странкама. Пошто однос броја освојених гласова неке странке и укупног броја гласова не мора да буде цео број (и готово никад није), а број мандата може бити само цео број од 0 до 250, потребан је систем који ће на фер начин конвертовати освојене гласове у број мандата. Сам рачун изгледа компликован, међутим, основно и најбитније у вези ове расподеле је да је она у суштини - пропорционална, тј. не фаворизује никог.
Може да се деси да нека странка добије мандат више или мање и да о том једном мандату одлучи један једини глас, али то не важи само за највећу странку. Уствари, најпрецизније могуће је да најјача странка може добити мандат више, али не мање, међутим, гледано релативно у односу на укупан број мандата та привилегија најјаче странке је занемарљива.
Шта све утиче на расподелу мандата по Д'онтовом систему?
Утиче искључиво број освојених гласова странака које су прешле цензус и број мандата који се расподељују. Важно је рећи да не утичу никакви проценти, али вратићемо се на то мало касније. Дакле, ако три странке пређу цензус гледа се стваран број освојених гласова, односно однос између њих. Никакви гласови се никоме не „преливају", па ни они прецртани. Онда се ти гласови разделе пропорционално броју освојених гласова путем једног мало заморног поступка који се може приказати табеларно. Дакле Х странака поређаних према освојеном броју гласова Y, треба да расподели међу собом N мандата. Број гласова сваке од странки дели се редним бројем мандата (редом 1 до N) тако да се добију количници К. Онда се међу свим тим количницима узме само N највећих и странке које су власници тих највећих количника за сваки од њих добију по један мандат. Могу постојати идентични количници и у том случају одлучује поново укупан број гласова, што веома благо фаворизује најјачу странку, како је већ описано. Е сад све то звучи јако компликовано, али уствари и није превише што можемо видети на примеру неке фиктивне три странке које се надмећу за десет мандата. Странка 1 је , у једном теоретском исходу гласања, освојила 159 гласова, Странка 2 - 68 гласова и Странка 3 - 23 гласа. На слици доле приказана је табела и у њој уписани већ израчунати количници. Највећи од свих количника је 159 (159/1), његовом „власнику", Странци 1, иде први мандат (означено са ① На слици 1). Следећи највећи количник је 79.5 (159/2) и он такође припада Странци 1 те и мандат ② иде њој. Трећи највећи количник, 68 (68/1), доноси Странци 2 мандат ③. И тако даље док свих десет мандата не буде раздељено. На крају, добијемо да је Странка 1 освојила 7 мандата, Страна 2 - два мандата и Странка 3 само један мандат.
Рецимо да је у неком паралелном универзуму Странка 2 освојила један глас више, тј. не 68, него 69 гласова. Направили смо и за то табелу (Исход гласања 2). До осмог мандата расподела иде исто као и у првом случају, али се онда дешава нешто занимљиво. Мандат ⑨ не одлази Странци 1 већ странци 2 која има девети највећи количник 23 (69/3). Следећи највећи количник је такође 23 (23/1) и припада Странци 3, тако да мандат ⑩ одлази њој. Кад погледамо укупан број мандата по странкама видимо да је Странка 2 добила један више па сад има три мандата (30% заступљеност у „парламенту", наспрам претходних 20%), а Странка 1 један мандат мање тако да јој је остало 6 мандата (60% заступљеност наспрам претходних 70%) иако је разлика у само једном гласу, тј. 0.4% укупног броја гласова бирача!
Слична је и ситуација у неком трећем паралелном универзуму у којем за разлику од овог другог Странка 3 добије још један глас мање. Тај један глас кошта је и оног једног муком избореног места те остаје незаступљена у парламенту иако је освојила 8.8% гласова бирача и прешла цензус.
Шта ово значи?
Па значи да Д'онтов систем може да „оштети" и највећу и најмању странку једнако и да о томе може да одлучи један једини глас. Међутим, са много већим бројем гласача у односу на број мандата ово постаје све мање вероватно. Број места у парламенту је углавном одређен на такав начин да један мандат заступа више десетина хиљада гласача. У овом нашем показном примеру за један мандат било је потребно само 25 гласова. У реалности, процентуална заступљеност мандата у парламанту је до у другу децималу исти као и проценат освојених гласова од укупног броја гласова који су прешли цензус, тј. квалификовали су се за расподелу (пажња! Ово није проценат освојених гласова у односу на укупан број гласова на изборима).
Где настаје курцшлус?
Па управо у овим процентима, тј. њиховом тумачењу. Наиме, медији, изборне комисије, истраживања јавног мњења, гласачи па и саме странке гурају у први план податак о проценту освојених гласова као да је то једино што је битно. Тај податак је у принципу мање битан, он служи само за „квалификације", односно одређивање броја гласова који означавају линију цензуса. Једном кад странке пређу линију цензуса гледа се само међусобни однос њихових гласова који је наравно апсолутан и непромењен. Овај податак готово никад не видимо у предизборним и постизборним анализама. На пример, када неки лист избаци резултате истраживања јавног мњења, могао би уз процену процента освојених гласова странака да прикаже и процену укупног броја освојених гласова, те шта то последично значи за расподелу мандата у парламенту, као и проценат заступљености странке у парламенту и на крају шта то значи за процес усвајања закона. Онда би се видело да не само највећа него све странке које пређу цензус једнако „добијају" тиме што друге странке остају испод цензуса, те да је цела та прича о гласовима који „одлазе" најјачој странци и „гласању за најјачу странку" ирелевантна. Просто речено, када они који гласају за странке које „сигурно" остају испод цензуса уопште не би изашли на гласање, расподела мандата би до у длаку изгледала исто, без обзира што би то значило већи проценат освојених гласова за најјачу странку. Па што онда да не изађу?
Бонус - избори 2016.
Шта се то десило на претходним изборима и да ли може опет да се деси?
На иборима 2014. десио се екстреман случај помињаног ефекта нашег пропорционалног изборног система да се понаша као, условно речено - већински. Чак и за наше услове младе и неискусне демократије, необично велики број странака је остао испод цензуса, освојивши притом огроман број гласова који онда нису ушли у расподелу мандата - скоро 700,000 гласова! То је 22.77% укупног броја гласова, са све белим листићима који су „освојили" 3.22%. Преломне 2012. године белих листића је било 4.37%, али је гласова који су остали испод цензуса било укупно мање - 16.26%, па су самим тим избори били мање „већински" него они 2014. На изборима 2008. године, када су избори практично били референдум (или је бар таква атмосфера створена), удео гласова који нису ушли у расподелу био је свега нешто више од 5%, док је „белих" листића било око 2%.
Тренд је очигледан због чега има разлога да верујемо да ћемо на изборима 2016. године видети крај једног и почетак новог политичког мини-циклуса. У питању је својеврсна трансформација која је трајала пуне четири године и прошла кроз два изборна процеса, а услед хаоса који је направио СНС (декларативним) преласком на про-ЕУ позицију. То је збунило гласаче деснице, и умерене и екстремне, и нарочито помело грађанске опције, које су, руку на срце, увек и биле слабе, али су у том моменту биле стожер оних 30% који се увек приклањају текућим трендовима.
База сигурних гласача коју је имао Милошевић окупила се временом око Тадића, а сад око Вучића. Нису само политичари прелетачи, прелећу и гласачи. Након најновије трансформације тог најјачег дела Србије и након што је постало јасно да Вучићева про-западна политика није обичан блеф, десница се удружила и консолидовала, а ситуација у свету и растући скептицизам према ЕУ и Америци, не само код нас него и у самој Европи и Америци, уз неколико дипломатских победа Кине и Русије, и на крају Шешељева победа на Хашким трибуналом, дало им је на самопоуздању.
"Грађанска Србија" се за четири године расцепкала, али су се формирале и неке нове снаге, прочистили се неки стари редови, измењала нека лица, а све је то имало једну пробу пре две године која се показала као фијаско, али су данас стартне позиције далеко јасније (иако не баш сасвим јасне) и она се престојила у три колоне: једна око ДС-а и НОВА-е, једна око ДЈБ-а и једна око ЛДП-СДС-ЛСВ. Од нових снага ту је још само Левица Србије и она тек треба да се профилише и види да ли та (углавном) демагогија има икакву прођу. У принципу и они који нагињу на крајње десно, и они који нагињу на крајње лево, а и они који су чврсто на центру сад имају шта да бирају.
Вучић је на власти већ четири године што је сасвим довољно да се види какав је лажов у питању и какви дилетанти га окружују, а и резултати економске политике и „реформи" су већ сасвим очигледни, тако да ће и то имати утицај да се овај пут гласа за неку од опција које постоје и које су такве какве су, али свакако нису криве за последње четири године интензивног пропадања. Још једна ствар говори у прилог мојој теорији циклуса, а то је излазност која је у претходна три изборна процеса значајно опадала (4.13 милиона, па 3.8, па 3.6), а садашња широко распрострањена поларизација у смислу „за и против Вучића" може да определи многе од 500,000 апстинената да ипак изађу. У сваком случају, мислим, а готово сва предизборна истраживања говоре у прилог томе, да је број „бачених" гласова имао свој врхунац на прошлим изборима и да ће сад да дифолтује на испод 10%, тј. да би евентуално једна странка са значајнијим бројем гласача могла остати испод цензуса, али никако свих шест као на прошлим изборима (ДСС, Двери, ЛДП, УРС, ДЈБ, СРС).
Имајући у виду ове трендове и праву суштину Д'онтовог система расподеле мандата, нема разлога плашити се да ће глас дат било коме отићи директно Вучићу. Додатно, има реалног основа да се Вучићева моћ у парламенту значајно умањи и зато итекако има смисла на овим изборима изаћи из апстиненције и гласати - позитивно. Вреди размишљати и овако: сваки глас неком другом је глас који потенцијално умањује моћ Александра Вучића! Опустите руку, гласајте по својој савести, не бојте се Д'онта!