Autor: Omega
Omega je banovan pa me je zamolio da objavim blog u njegovo ime. Biće sprečen da komentariše, ali to vas ne treba da sprečava.
Не знам да ли знате тај осећај, кад уместо да живите пуним средовечним плућима, чекате да се тај дан некако сврши да се што пре дотетурате до следеће мизерне половине плате и да се напокон деси неки преокрет...?
Ако знате, онда сте несрећно срећни или, још боље, срећно несрећни а да то још увек и не слутите.
И то све због тога што сте, онда, искусили суштину људске патње, преко ње дошли до нуклеуса филозофије и спознали основне принципе на којима се заснивају Јав, Нав и Прав што би значило да сте открили све. Јер, непроценљив је тај ужас који вас прожима док сваког месеца смањујете животне приоритете, док почињете да сањате ствари које су у детињству биле Ваш стандард и кад Вас ваше дете проучава као пример неспособног интелектуалца чији случај треба да послужи као озбиљан разлог за преиспитивање коју школу учити.
И зашто, мислим, учити?
Она је професор, завршила регуларни ПМФ али је годинама била без посла и важила за најобразованију мајку и домаћицу у крају.Учила школу да не седи кући и да узме своју и судбину своје породице у сопствене руке па да на делу покаже равноправност и унапређење женских права.Једино позитивно, али можда и најважније, што је радила са својом децом у њиховом осетљивом добу, почетком школовања, кад се стичу радне и етичке навике и што, ти наши клинци, нису куповали брзу храну.Видели су на делу да паре нису најважније него морал.
Морал?
Због морала изгубила је бар тридеседт пет тисућа ( србска реч, помиње се још у Душановом законику ) евра или једнан леп станчић.Зајебала је најбоља другарица којој је помогла, али то је нека друга прича и ствар која нас није спречила да јуниоре учимо правим вредностима.Само, јако је тешко да деца верују у то што им причаш док гледају како већина око њих, у сваком погледу, има више: боље телефоне, не носе наслеђену гардеробу, чешће иду на море, не стиде се аута који често остане без чорбе...
У почетку су биле неке замене за труднице и породиље по свим могућим основним и средњим школама широм округа, али је је и то пресахло - све мање деце и професорима све мање посла.Почела је операција ,,преживети без пара.
А што није отишла да ради на бувљаку или у некој продавници, рећи ће многи љубопитљиви читалац.? Да извините, многи послови нису за жену која је рађала и којој је исечен стомак.Неки други послови ,једноставно, нису за свакога, ако ме разумете.
Значи, није проблем била метла али и за метлу ти треба јако дебела веза, шта год под тим подразумевате.
И тако, тих неколико година искушења су нас сигурно квалификовале за министре финансија ала Лаза Пачу. Минимум. То довијање могу да разумеју само они који су то искусили на својој кожи.Или оно који се сећају агресије из 1999. на тадашњу Југославију.Најмањи је проблем била гардероба- постоје секнд хендови и наслеђивање од старије деце.Проблем је била храна јер смо се трудили да деци бар храну одржимо на неком здравствено солидном нивоу.
Почели смо да купујемо, не више на килограме или пола килограма већ на стотину грама, да се одричемо меса ( тешећи се да нам у овим годинама и није здраво толико меса ), млека ( такође се тешећи да ни млеко није баш здраво ) и на крају смо открили да су проја и мусли најздравији и храна коју смо одувек прижељкивали.
(То што смо клинцима објаснили да је наше село боље место од сунца туђег морског неба, што смо себе убедили да је здраво не пушити, не возити се аутом и да на вечере у ресторан одлазе само покондирене тикве и снобови, се ваљда подразумева).
Не знам да ли знате тај осећај, кад уместо да живите пуним средовечним плућима, чекате да се тај дан некако сврши да се што пре дотетурате до следеће мизерне половине плате и да се напокон деси неки преокрет...?То ми је најжалије - тих изгубљених дана и година који су прошли у чекању.Упали смо, напокон, у оно што је било најгора последица свог тог очаја - почели смо да се миримо са судбином и да не верујемо у некакав животни обрт. Мислили смо да се те животне амплитуде успешних и неуспешних дана дешавају само неком другом.Престали смо да маштамо шта бисмо све радили само да имамо мало више тих проклетих пара.Добијали смо већ озбиљна органска обољења што од година што од преживелих стресова.Више нам није било до тога да, евентуалне, паре трошимо на зајебавање и путовања већ смо почели да трипујемо како ћемо да се лечимо кад она буде без пензије, а моја буде мала.
Но, то још увек није најлошија вест - кад си кокуз, ожењени кокуз у најбољим годинама, почну да те гледају неки сажаљиво, неки са висине по принципу ,,сит гладном не верује", неки прекорно што не урадиш нешто за себе и породицу.Пријатељи, наводни, имају неку перверзну потребу да доказују да су бољи па несвесно уживају да виде да има неког ко је гори од њих...Неће да ти кажу али те осуђују што не нађеш неки додатни посао, што не таксираш, на пример, или не радиш ноћу у кафићу.Да, све је то тачно, на западу људи раде више послова али су плаћени без кашњења, децу им чувају јер имају да плате, децу им уче јер имају да плате, могу и да се одморе и ревитализују здравље јер, не знам да ли сам поменуо, имају новца да плате.Ми смо се определили да трпимо али да нам деца имају васпитавање и да не буду образовно запуштени.Нико нема све а и богати плачу па...
Боже, ако си нас из неког разлога држао више од пола живота на леру , дај да бар старост проведемо у складу са добрим делима која смо чинили и трудом који смо уложили да будемо бољи људи!
И услишио нам.
Појавила се искра светлости, нада да ће бити боље, Човек који је решио да помогне...
И док си рекао ,,кекс" вратила нам се воља за животом, оптимизам, жеља да се нешто створи и обнови.Но, као што се у невољи не понизи тако се у добру не понеси. У раскораку између мало пре поменуте пословице и дугогодишње фрустрације која је била последица немогућности да се купи један обичан тепих, који се, безобразно, већ после петнаест година просенио и питање је дана кад ће да се поцепа скроз на скроз, нашли смо се немоћни да одговоримо на сасвим обично питање - шта прво?
Шта прво купити? Толико тога смо, јадни и бедни, гурали испод оног просењеног тепиха и правили се да проблеми не постоје да смо стварно почели да заборављамо чега ВИШЕ немамо.Да ли више немамо здрав паркет у дневној соби или више немамо тач скрин, који сви имају, или више немамо здраво месо у замрзивачу. Од познатог купца.
Да, немојте да се смејете, велики је проблем кад се дете нађе у продавници слаткиша.Е такав је проблем кад се неко одрекао свих ресурса и живео само да би јео и тако доживео сутрашњи дан, па му дате да одабере који ће ресурс прво да занавља.
Прво путовање у Будим и Пешту?То сам одувек желео. Да видим тај Вережмарти, Цитаделу и Ланчани мост.
Или прво да поједемо вола на ражњу који је обећан у данима чемера и немаштине?
Можда да се штеди за бољи ауто?
За море и планину?
Да се оставља деци за школовање?То ми је највећи сан.А да прво улажем у ранч где се осећам најлепше, сакривен од људи?
Знам, сетио сам се шта ћемо од прве њене плате да купимо.Прво ћемо да купимо гаће на дупе.
С' опроштењем
27.03.2017.
ЕДИТ: Што је леп тај опуштени живот кад не мислиш о рачунима, кад имаш ринглу која није радила годинама или замениш просењени прекривач.Ок, биће и тепих али после даљинског и пуњача за дигитални.Кад напокон промениш стакла на наочарима и не мислиш на катаракту.Кад те у продавници више не гледају као тринаесто прасе него ти љубазно нуде кесе.Кад се не пребираш за десет динара, кад имаш да даш за хуманитарне сврхе без осећаја понижења што чуваш за своје дете.
Кад се осетиш да ћеш да полетиш и кад стварно знаш да је живот леп.
Мај 2017.