Дан словенске писмености
Бројним манифестацијама у Србији се обележава Дан словенске писмености и културе. Традиционално се прославља 24. маја као сећање на дан када су 863. године, после свечаности у част обнове Цариграда, светитељи Ћирило и Методије кренули на мисионарски пут међу Словене у Моравску. Министар Владан Вукосављевић рекао је за РТС да је Дан словенске писмености велики, симболички значајан датум у историји словенских народа, па и српског народа.
Министарство културе и информисања је пре две године Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања упутило иницијативу за измену и допуну Закона о државним празницима којом би Дан Ћирила и Методија постао Дан словенске писмености и културе и био државни празник који се радно обележава.Подршка за иницијативу добијена је од Матице српске, Српске православне цркве и Филолошког факултета.
Пре неколико дана Влада Србије је усвојила предлог Закона о новом државном празнику.
Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, министар културе и информисања Владан Вукосављевић је рекао да се Дан Ћирила и Методија обележава у највећем броју словенских земаља, у Бугарској, Чешкој, Словачкој, Украјини, Русији, Црној Гори.
Како каже, Србија је у симболичком пољу каскала и тај празник обележава се радно, али Дан словенске писмености је велики симболички значајан датум у историји словенских народа, па и српског народа.
О Ћирилу и Методију се доста учи у школи, подсетио је министар.
"Сама чињеница да је пре 1.300 година неко успео да породи писменост код словенских народа, који су насељавали огроман простор од Солуна до Немачке и до истока Русије, који нису имали своје писмо - дело Ћирила и Методија је у том смислу историјски значајно што је створило предуслове да словенска писменост и књижевност изађу на велику историјску сцену и до тада Словени нису имали своје кодификовано писмо", рекао је Вукосављевић.
Према његовим речима, њихов рад је изазивао велики отпор латинског клера у оно време. Били су суочавани са бројним проблемима и догма је била да се црквенослужбене књиге, а није их било много у употреби, могу штампати само на три језика - хебрејском, латинском и грчком.
Словенска писменост је изашла на историјску сцену и дужни смо да се са пијететом и захвалношћу сећамо великог рада Ћирила и Методија, истакао је министар културе.
Потом су њихови ученици Климент и Наум направили ћирилицу коју данас користимо, подсетио је Вукосављевић.
"Мислим да је то важан датум и прилика да се подсетимо значаја писмености, значаја заштите језика и писма. Празници служе да нас на симболички начин подсете на неки феномен, догађај, морални, етички или историјски стандард", закључио је Вукосављевић.
(ПЕТАК, 24. МАЈ 2019, ИЗВОР: РТС)
Избор Ћирила и Методија за ту мисију није био случајан јер је Ћирило већ пре тога, због свог познавања различитих језика, био у дипломатским посланствима у име Ромејског царства међу различитим народима.
За потребе своје мисије покрштавања паганских Словена у Моравској, куда их је упутио ромејски цар Михајло на захтев моравског кнеза Растислава чија је намера била да се тим потезом ослободи притиска другог великог центра хришћанства тога доба - Рима, Ћирило и Методије су превели на словенски језик потребне текстове да би паганима хришћанство проповедали на словенском језику.
Тада и тако настали први словенски књижевни језик, данас познат под називом старословенски, за своју основу имао је један од говора Јужних Словена насељених у околини Солуна који су Ћирило и Методије знали. Прва словенска писма глагољица (настала од тзв грчког "брзописа" ) и ћирилица (настала од грчког свечаног, тзв. "уставног" писма) била су прилагођена гласовном склопу словенског језика са потребним новим словним знацима.. Тако је после арамејског, грчког и латинског словенски језик постао четврти свети језик хришћанства.
После смрти Ћирила и Методија њихови ученици су се распршили по читавом словенском свету настављајући на том огромном простору мисију својих учитеља.
Током векова, више омашкама у преписивању текстова које су преписивали монаси чији је матерњи словенски говор био са територије на којој се налазио њихов манастир, дошло је до стварања четири редакције (варијанте) старословенског књижевног језика: бугарскословенска, хрватскословенска, рускословенска и српскословенска редакција.
(Нпр. у српскословенској редакцији се у потпуности изгубила разлика између тврдог и меког полугласа јер сами преписивачи у манастирима нису осећали у свом говору разлику између та два вокала првобитног старословенског језика.)
Српскословенски се узима као први књижевни језик Срба. Најстарији сачувани документ писан ћирилицом на српскословенском језику јесте Мирослављево јеванђеље настало крајем 12. века. Чува се у Народном музеју у Београду.