У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.
Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.
Ово је рат који се дешава планетарно. У свакој држави, у сваком граду, у сваком селу. Свакодневно. Сваког јутра, сваког поднева, сваке вечери. Док су људи будни, док спавају. Овај рат, у коме сам рођен и који ће трајати целог мог живота, јесте рат који је почео миленијумима пре мене и који ће трајати миленијумима после мене.
Кад се родиш и формираш у режиму опстанка, онда са тим ратом срастеш. Човек се адаптира на свако окружење па и на болесно. И у таквом окружењу се радујеш сваком олакшању ма где на Земљи да се десило. Понекад се понадаш да је бар на једном месту у свету рат завршен. Редовно те уништи кад те мржња оповргне. И порази те свако разарање ма где на Земљи да се десило.
Понегде, понекад те људи усреће. Највише они који виде кроз бесмисао овог рата.
У Србији се шаље порука подршке мржњи затезањем око законског уређења истополних заједница.
Међуљудски односи, нарочито породични и партнерски, већ су довољно компликовани да бисмо их ми ‘са стране' још додатно отежавали својим идејама, захтевима и осудама. Дужност сваког од нас је да, колико може, другоме олакша живот. Да буде добронамеран и предусретљив. Дужност оличена у српској народној (која је у мојој глави увек изречена гласом саосећајне баке): Ако можеш помози, а ако не можеш, онда се склони.