Одвратан дан...Подсетник Србији на блато у коме грца, из којег никако да се ишчупа - једном за свагда...
Црвено слово у календару срамоте и бешчашћа...
...
Спава ли Србија још увек? Земља Трнових Ружица...земља искривљених огледала...земља пропуштених прилика...
...
Да ли да изговорим: да га нисмо заслужили, да га нисмо разумели, да га нисмо пратили, јер нисмо смели, јер смо лењи, јер је много лакше да кукумавчимо него да предузмемо нешто, јер је увек неко други крив...
...
Питам се, да ли се неко од нас/вас замислио јутрос? Ја јесам...Шта сам радила, где сам била тада, а где сам данас. Шта сам то добро и корисно, ако сам ишта добро и корисно урадила за себе и оне око себе...
...
Премијер, Зоран, Шеф...увек је инсистирао да се ради на себи, на сопственом образовању, на сталној и упорној промени лоших навика сваког појединца; само тако - свесни сопствених мана и лоших навика, свесни сопствених ограничења можемо да мењамо себе и друштво и ову нашу уморну, суморну, депресивну, лењу, учмалу и успавану Србију.
...
Где смо били 12. марта? У аутобусу, тролејбусу, аутомобилу, канцеларији, кући...
Шта смо радили 12. марта? Јесмо ли спавали, као и увек? Не, поново смо изабрали од лоших, најгору опцију.
О чему смо размишљали тог поднева, тог минута док је метак зујао кроз ваздух?
...
Стиди ли се неко, бар мало? Ја се стидим, признајем.
Да ли је некога срамота, макар мало? Мене јесте и то много, признајем.
Зашто?
Зато што нисмо смели да допустимо да нам зликовци, битанге и олош стрељају премијера.
...
Овај текст је неповезан, али сам написала оно о чему размишљам и оно што осећам шест година, сваког 12. марта...
Не замерите...